среда, 25. јануар 2012.

Најстарији рукописи на србском језику

Четворојеванђеље из Манастира
Слепце, 1548. година
Судбина рукописне србске књижевности је трагична из много разлога. Прво велико уништење су учинили Византинци, у жељи да спасу своје царство од пропадања, крајем XII века, а после њих Турци у освајачком надирању. Од XVII века учени људи и свештеници покушавају да заштите ове споменике од пропадања, али успех је половичан.

Тако се за последњих триста година више но икада раније разнело из југословенских крајева или уништило много ћириличких рукописних књига и докумената.

У XIX веку разни слависти и истраживачи су разнели мноштво рукописа који се данас могу пронаћи у Паризу, Бечу, Ватикану, Минхену, Будимпешти, Москви, Санкт Петерсбургу, Софији итд.

Током Првог светског рата, а нарочито 1915. године мноштво докумената су однели Немци и Аустроугари.

Паљевина Народне библиотеке 6. априла 1941. године и каснија окупација је са наших подручја однела следећу четвртину укупно познатих рукописа. Разарање ткива и прошлости једнога народа разношењем његовог памћења је настављено. О каквом је значају реч нека послужи и следећи податак.

Псалтир, XVIII век
У претходном СССР-у, по попису из 1965. године, од 1493 рукописна документа у њиховом поседу из периода од XI до XIV века, преко три стотине рукописа је србских.

Рат 1991. године удаљио је још око 450 рукописа од народа чијој баштини припадају јер се сада налазе у музејима других држава, тако да нам је данас остало још око 1.500 рукописа и фрагмената који су разбијени у мноштво збирки, изложби, легата, архива и чије детаљно пописивање и утврђивање још није учињено.

На основу данас познатих података најстарији писани књижевни споменик на србском језику уопште је један запис из 1114. године, извезен на епитрахиљу пронађеном у манастиру Бањи код Котора.

Основ ране средњевековне србске књижевности чине преводи библијских текстова из X и XI века, родослови владара по србским земљама и црквене књиге.


Маријинско јеванђеље је један од најстаријих превода четвороеванђеља са грчког на старословенски језик, и представља најстарије познато еванђеље-четвороеванђеље које се може сматрати и србским, а не само старословенским (за које се верује да је најстарије очувано дело писане србске књижевности). Писано је крајем X или почетком XI века на југу Србије, на граници са Македонијом.

Маријинско јеванђеље
То је рукописна књига на старословенском језику али се може сматрати да је србске редакције (старословенски језик који се говорио на територији Србије), писана глагољицом. Рађена је на уштављеној животињској кожи - пергамену, који је био веома скуп. 

Као и многи други споменици наше писмености и духовности, ово еванђеље је однето у Русију, јер га је у XIX веку пронашао један руски славист у манастиру Св. Марије (отуд Маријинско) на Атосу, на Светој Гори.

Тако се данас 172 листа налазе у Државној библиотеци у Москви. Још два накнадно пронађена листа однета су у Беч. Маријинско еванђеље спада у такозвану цариградску редакцију новозаветног библијског текста (Лукијанова редакција). У односу на принципе превођења које смо раније навели, може се рећи да је ово четвороеванђеље превођено са изворног језика на којем је писан Нови завет, да је добро познаван језик на који се преводи, али да постоји сумња у потпуну тачност текста превода у односу на изворни текст.

Рука која пише трули и нестаје као прах, а писање, ако су и груба слова, али Божија су, и заувек остају.

Савина књига, XI век
Савина књига је старословенски еванђелистар писан ћирилицом на пергаменту, али се верује да је препис са глагољице. Настао је у XI веку, у североисточној Бугарској а написао-преписао ју је поп Сава (“поп Сава псал”). Од овога документа сачувано је само 129 листова из средњег дела рукописа. И овај документ је пронађен у XIX веку и налази се у Русији, у архиву Народне библиотеке у Москви.

Међутим, век многих рукописних књига и превода из тог периода је био кратак.

Мисли се да су глагољске и ћириличке књиге из централних југословенских области које су писане у току X, XI и XII века нестале крајем раздобља византијске реокупације Балкана, последњих деценија XII века у планској и оштрој акцији погрчивања - уништавањем словенске писмености.

Из тог периода остало је сачувано укупно десетак старословенских глагољских и ћириличних текстова. Тек из последњих година XII века са подручја србских земаља сачувани су неки рукописи србске редакције, а међу њима су најпознатији Мирослављево јеванђеље (вероватно настало 1185. године) и Вуканово јеванђеље (настало око 1197-1199. године).

Мирослављево јеванђеље

Мирослављево јеванђеље, XII век
Најстарије дело домаће књижевности, споменик црквенословенске књижевности србске рецензије, Мирослављево јеванђеље, имало је бурну историју.

Настало је негде у периоду од 1185-1190 године, а писано је за потребе Мирослава, брата Немањиног, сина Завидиног и жупана (кнеза) захумског од 1171-1197. године. Током XIX века ово јеванђеље нашло се на Светој Гори.

Руски владика Порфирије Успенски је, боравећи у Хиландару, имао у рукама ово јеванђеље и истргао је 165. страницу, па је понео са собом у Русију. Због огромног значаја које је ово откриће имало, та једна страница је 1873. године објављена у књизи, а 1874. године приказана је на Кијевској археолошкој изложби.

Тада је страницу видео србски министар Стојан Новаковић који је забележио и снимио, а по повратку у Београд објавио и назвао рукопис: Мирослављево јеванђеље. Тако настаје велика заинтересованост за овај документ-споменик.

Требник, 1817. година
Краљу Александру Обреновићу поклонили су, 1896. године, добро очувани примерак-фолијант светогорски монаси. Већ 1897. године објављено је фототипско издање у Бечу, у три стотине примерака.

По убиству краља Александра 1903. године Мирослављево јеванђеље нестаје. У Нишу је 1915. године пронађено поново, предато регенту Александру који га је оставио у краљевској ризници. Сада се чува у Народном музеју у Београду, под инвентарским бројем 1536.

У Београду се налази 180 страница, а истргнута страница налази се у Јавној публичној библиотеци у Санкт Петерсбургу, у Русији.

Текст је писан на белом пергамену (животињској кожи) у два ступца. Највећи део текста исписао је анонимни писар кога су раније називали Варсамелеон, пошто је грчка реч на крају текста погрешно протумачена и преведена, а која значи балзамово уље.

Студенички типик, 1208. година
Други писар, за кога се претпоставља да је написао сам последње три странице и да је урадио један део минијатура звао се Глигорије дијак (писар или ђакон). Глигорије је био световно лице и претпоставља се да је био професионални световни преписивач духовних књига.

Ја грешни Глигорије дијак, недостојни нарећи се дијак, украсих ово јеванђеље златом кнезу великословноме Мирославу, сину Завидину. А мене, Господе, не заборави грешнога, но сачувај ме себи... - запис Глигорија дијака на последњој страници јеванђеља кнеза Мирослава (пре 1190. године)

Треба приметити да је књига исписана, а иницијали и орнаменти осликани са таквом сигурношћу, да се може претпоставити да су то радили по наруyбини, као и да су писали и осликавали и друге књиге а не само еванђеља.

Преписивача је било више и верује се да су своја дела стварали у Бијелом Пољу, који је био утврђени град кнеза Мирослава, при цркви Св. Петра (има веома необичан шестоугаони основ) која се сматра једном од најстаријих цркви на нашим просторима уопште. При цркви је постојао скрипторијум у коме су се писале разне повеље, писма а вероватно и преписивале књиге, по угледу на раније, већ постојеће. Научници и истраживачи се слажу да је Мирослављево јеванђеље вероватно, уметнички најлепша књига србске књижевности.

Пролог стиховни, 1594. година
У сваком случају, можемо само да замислимо какви су били учитељи Глигорија дијака и његових безимених сарадника (или претходника), и каква су била њихова дела и преписи. Иако је ова књига најстарији ћирилични споменик на србском језику занимљиво је приметити да употребљено писмо садржи већ доминантине одлике србскога писма, односно да је веома развијено и зрело. Разликује се од руског, бугарског и македонског писма тога времена и одговара развоју србскога гласовнога система.

Може се, стога, претпоставити да су постојала и друга, ранија, еванђеља на србском језику али да до данас нису сачувана, или да још увек нису пронађена. Тако је Мирослављевим јеванђељем формирана и "рана србскословенска ортографија" која се у науци о језику назива "зетско-хумском ортографијом".

Када је... први Србин преписивач старих свештених књига, јамачно у неком манастиру радећи, узео при преписивању поправљати језик тих књига и уносити у њега особине свога матерњега језика; то је моменат када се србска књижевност родила.

Старе србске књиге су биле лепе, оковане у сребру и злату, писане крупним читким калиграфски исписаним словима, украшаване орнаментима, иницијалима и заставицама, понекад и минијатурама.

Празнични минеј, 1537. година
Зато је разумљиво што су разнете по Европи и што их више има сачуваних у европским престоницама него у земљи настанка.

Друго еванђеље по времену настанка, Вуканово, налази се у Санкт Петерсбургу.

У Лондону у Британском музеју налази се еванђеље из 1355. године са портретом митрополита Јакова, затим у Санкт Петерсбургу у Државној јавној библиотеци налази се и четворојеванђеље које је, почетком XV века, урадио сликар Радослав.

Псалтир Ђурђа Бранковића, који је најлепше и најбогатије опремљен минијатурама, данас се налази у Државој библиотеци у Минхену, у Немачкој, итд.

Развој србскога језика је умногоме био условљен превођењем и цитирањем Светога писма. За преписе се користило најбоље што се имало: злато, кобалт, пергаментна хартија, преписивачи су били мајстори свога заната, а рукопис је потом окиван у сребро и злато, неретко и у драго камење.

Сам чин преписивања је трајао годинама, а на једном тексту је радило више људи. Тако су се стицале рукописне књиге које су представљале право благо.

Служавник, 1453. година
Познат је податак да је породица слабо познатог и не много значајног краља Владислава 1281. године имала чак тридесет рукописних књига. Међу њима је било неколико еванђеља у тешким кожним корицама, окованих у сребро. Такве књиге су се називале табуле (tabulae). На насловним страницама су се налазили мали рељефи и биле су украшене драгим камењем.

Када је овај краљ имао таква блага можемо се запитати какве су библиотеке биле других србских краљева и царева?

Краљица Јелена Анжујска, удовица Уроша Првог је чак организовала преписивање на двору, а тако произведене књиге је касније поклањала. Корице њених књига су израђиване у Котору, код златара, и имале су Христов лик у сребру и злату.

Еванђеља су већ споља, давала утисак свете књиге која се чувала и гледала са поштовањем.

На једном еванђељу, које је припадало жупану Деси, сину краља Владислава, у злату је био урађен рељеф распећа.

Деспотица Јелена (ћерка ћесара Воихне, господара грчке области Драма, која се после смрти свога мужа деспота Угљеше Мрњавчевића, замонашила у двадесет првој години и постала чувена монахиња Јефимија) је била наручилац Псалтира, без кога ниједна племићка породица није била.

Дечанска повеља, 1350–1360. година
Претпоставља се да је деспот Стефан Лазаревић, и сам писац, у време свог деспотства у раном XV веку (од 1402. године), поседовао библиотеку са више десетина књига. У њој су се налазила јеванђеља украшена минијатурама, псалтири оковани и украшени, Лествица Јована Лествичника, Тумачење јеванђеља од Теофилакта, Светска хроника од Јована Зонаре, О будућим временима од Лава Мудрог, Тумачење књиге о Јову од Олимпијадора Александријског, Шестоднев Јована Златоустог итд.

Deспот је 1418. године дао да се препишу Јеванђеље и четири старозаветне књиге о царевима. На томе је радио учени монах Доситеј.

Касније је Доситеј преписивао (и преводио) Мојсијево Петокњижје. Књигу Исуса Навина, Књигу о Судијама и поново Четири књиге о царевима - отприлике целу прву половину Старога завета. Константин Филозоф је у XV веку посебну пажњу посвећивао тумачењу Песме над песмама, коју је написао Теодор Криски, па је зато превео на србски језик. Ипак, и поред све лепоте и значаја којег је србска преводилачка и преписивачка књижевност имала у прва три века средњег века, тужна је и јадна судбина многих србских рукописа.

Дечански типикон, 1337. година
О лепоти средњевековних рукописних књига сведочи и судбина тзв. "Париског четвороеванђеља", које је настало негде у време владавине Краљевића Марка. Данас се налази у Француској, где краси Париску националну бибилиотеку.

Преписивач овог еванђеља звао се Равул (друго његово познато дело данас се налази у Историјском музеју у Москви, треће је изгорело у нашој Народној библиотеци 6. априла 1941. године).

У Француској такође, у Ремсу, већ се вековима као велика светиња чува један словенски рукопис - јеванђелистар на пергамену из XIII-XIV века, чији је један део написан ћирилицом а други глагољицом. Овај рукопис је препис неког још старијег документа који је садржавао елементе србскога језика.

Занимљивост везана за овај јеванђелистар је да се верује да су се на њему, приликом крунисања, заклела два француска краља, Луј XIII и Луј XIV. Зато је добио назив Свети текст (Texte du sacre).

Извор: Бранко Бјелајац, Свето писмо у Срба, Београд, 1997. година